Механика животињских микрочипова и њихов значај за ветеринаре

Mikročipiranje životinja ugrađeno je u savremenu veterinarsku praksu kao pouzdan način identifikacije i praćenja ljubimaca. Više od čipa veličine pirina, ovi uređaji takođe nude rešenja za upravljanje i sigurnost ljubimaca. U ovom članku ćemo raspraviti o tome kako mikročipovi za životinje funkcionisu, i njihove prednosti za veterinare, posebno UHF oznake koje su ugrađene u ovu tehnologiju.

Objašnjenje tehnologije mikročipova

Mikročipiranje životinja koristi tehnologiju Radio Frekvencijske Identifikacije ili RFID. Svaki mikročip sadrži jedinstveni identifikacioni broj koji prolazi kroz pasivni ili jednostavniji, osnovniji sistem samo sa RFID tehnologijom, koji se koristi za praćenje pokreta ovog pojedinog objekta. Jednostavan, pasivan tip RFID oznake je zaključen u malu staklenu kapsulu i ugrađen pod kožu životinje. Obično se nalazi ispod kože, iznad vrata, između ramena životinje. Na različite načine od aktivnih RFID-a, pasivne RFID oznake nemaju unutrašnji izvor energije;

Identifikacija UHF oznaka

Ovaj put se Radio Frekvencijska Identifikacija (RFID) oznake kategorizuju kao Ultra Visoke Frekvencije ili UHF, koje rade iznad 860 i ispod 960 megahercova. UHF oznake imaju veći raspon čitanja i brzinu prijenosa podataka nego bilo koja druga RFID tehnologija. Korišćenje UHF oznaka u mikročipovima za životinje ističe oblasti unapređenja sistema identifikacije ljubimaca. Skeneri će takođe moći da procitaju mikročipove sa veće distance, što je vrlo korisno na mestima poput štitara za životinje ili klinika, koji su često zauzeti. Nadalje, UHF oznake nose puno više podataka, stoga daju veterinarima više informacija o svakoj od životinja-ljubimaca.

Prednosti za veterinare

Mikročipovi pomažu veterinarima da održe lekarsku historiju ljubimca, kao i pronađu izgubljenog ljubimca. Takođe je jednostavno ponovo registrovati novog vlasnika mikročipiranog ljubimca kada se životno dovede u kliniku. U takvim slučajevima, koristi se skener mikročipova kako bi se pronašli podaci o vlasniku koji ima upisane lekarske informacije ili posebne uputstva za negu, što bi moglo biti korisno. Takve informacije pomažu da se osigura da će ljubimci dobiti odgovarajuće lečenje u vreme i da pomažu veterinarima u radu. Pored toga, uz pomoć mikročipiranja, proces vraćanja ljubimca njegovom vlasniku postaje mnogo efikasniji, smanjujući stres i vreme provedeno na pretragu vlasnika.

U zaključku, mikročipovi za životinje, a time i UHF oznake, pronalaze korisno mesto u veterinarskoj praksi usmerenoj na poboljšanje identifikacije ljubimaca, unapređivanje upravljanja podacima i osiguravanje vraćanja izgubljenih ljubimaca. Kako se svet postaje globalno selo zahvaljujući tehnologiji, ovi mikročipovi će ostati korisni, stoga su korisni svakom veterinaru.